Share
O politici i političarima – prof. Dr Vinko Perić

O politici i političarima – prof. Dr Vinko Perić

Jedan od vodećih nezavisnih intelektualaca Republike Srpske, akademik, prof. Dr Vinko Perić, u svojoj prebogatoj ličnoj i profesionalnoj karijeri dobio je mnogo titula i priznanja, objavio brdo naučnih radova iz raznih oblasti, stvorio moćnu svetsku medijsku RTV mrežu, pokrenuo mnoge patriotske i društveno korisne inicijative, bio na neki način učesnik gotovo svih događaja koji su bili od vitalnog značaja za sudbinu srpskog naroda u Republici Srpskoj i, bez prevelikog publiciteta, davao nemerljiv doprinos borbi za ostvarivanje srpskih nacionalnih interesa i očuvanje celine srpskog nacionalnog bića na Zapadnom Balkanu, a da je pri tome, što je gotovo neverovatno za balkanske prilike, odoleo iskušenju profesionalnog bavljenja politikom, iako je imao i prilika i poziva, pa i primamljivih ponuda.
NJegov megaprojekat Srpski pijemont – Zapadni Balkan ima sve uslove da se lako transformiše u političku organizaciju, ali on to uporno odbija, sa jasnim stavom da politika troši velike ideje, često ih svodi na male projekte, i da vremena u kojima živimo neminovno nameću da politika bude kratkog trajanja ili čak jednokratna, odnosno da se sve svodi na uske interese, pri čemu samo retki razumeju šta se dešava „iza scene“, u „Mondolološkoj bari“ punoj krokodila.
Zato danas sa prof. dr Vinkom Perićem razgovaramo o politici i njegovom odnosu prema njoj, kao i o političkim perspektivama regiona u vremenu koje dolazi.

Poštovani profesore Periću, zahvaljujem što ste se odazvali, a posebno što u Republici Srpskoj nama dajete ekskluzivitet. Počeo bih konstatacijom da nikada nisam sreo čoveka koji u svom radu ima toliko dodirnih tačaka sa politikom, a da prema njoj ima takvu distancu, da ne podleže zovu njenih čari. Jedan poznati srpski političar mi je rekao da je politika kao žena, kad joj se jednom prepustite više ne možete bez nje, čak i kad zbog toga stradate. Ali za Vas to kao da ne važi? Kakav je Vaš odnos prema politici?
Pa, prvo što ću vam reći to je da politika meni nije kao žena, ali i da jeste lako bih joj odolevao, samo na svoj poseban način. U oba slučaja, i kod žena i politike, većina ljudi ulazi sa interesom ili sa zaljubljenošću do zaslepljenosti, zbog čega se, nesvesno, isključuje racio, prosuđivanje, predviđanje. Ne razmišlja se o budućnosti, kvalitetu, širini, dubini poteza pa ako hoćete i morala. To obično ne završi dobro.
U svakom slučaju, postoji mnogo razloga zbog čega mi politika nikada nije bila zanimljiva kao profesionalna opcija, a svi oni vezani su za neka moja lična poimanja života, slobode i slobodoumnosti, mesta pojedinca u društvu kome prirodno pripadam, kao i odnosa politike i ljudske prirode. Svaki čovek je priča za sebe. Ja, konkretno, čovek sam slobodnog duha i ideja, volim da istražujem, eksperimentišem, ali pre svega da budem samostalan i „na zemlji“ u svemu što radim. Što bi se reklo, volim da budem svoj, posebno kada izražavam misao i predviđam budućnost, a u politici je to gotovo nemoguće, jer između ostalog sve bitne parametre povlači i usmerava neka za javnost „nevidljiva sila“.
Dobro je poznato da političari nikada ne mogu da govore ono što misle, niti da rade sve što govore. Iako, naizgled kontrolišu poluge društvene moći, u stvarnosti se često moraju odreći sopstvene volje, sputani lancima političkih ideja koje zastupaju. Pri tome, oni danas i nisu autohtoni nosioci tih ideja, kao što je bilo pre par decenija, već su praktično samo zastupnici nadnacionalnih, naddržavnih, nadpolitičkih i drugih centara moći koji iz senke kreiraju sva politička i društvena kretanja i u krajnjoj liniji upravljaju našim životima. Vlast i moć koju pojedini političari privremeno uživaju nije privilegija, već plata koja im pripada dok učestvuju u “predstavi”, odnosno dok su u upotrebi. Da i ne pominjem da je politika svet u kome ne važe moralni kodeksi, a ja nikada u životu nisam prekršio datu reč, niti koga prevario. Da je u politici normalna stvar korupcija, koje se gnušam, itd.
Sve u svemu, nije to za mene. Meni ta “predstava” nije primamljiva bez obzira na glamur koji je prati. Kao slobodnom intelektualcu mnogo mi je lakše da kreiram i u javnosti plasiram orginalne, multidisciplinarne ideje, koje pažnju privlače svojom snagom, jasnom porukom i dugotrajnošću, a ne nametanjem kroz kontrolisane medije i poluge društvene moći. Mnogo od toga što sam radio, nekada govorio i za šta sam se zalagao, kada, profesionalni političari to nisu smeli, znali ili hteli, danas su elementi zvanične politike Republike Srpske. I meni je to satisfakcija pred svojim narodom i njegovom budućnošću. Da sam baš ja, takav kakav sam, bacao kamičke koji su postali lavina, pokretao ideje koje su danas postale dela. I nije mi važno, što mnogi sebi pripisuju zasluge koje nemaju, jer sve to će jednom doći na svoje mesto. Navešću samo jedan moj patriotsko-medijski kamičak oko Dana Republike Srpske, i u tom kontekstu moram pomenuti tadašnju urednicu Glasa Rusije g. Tošić, koja je nažalost posle te naše zajedničke medijske aktivnosti nađena mrtva u 41.godini života.
Istorija, pre ili kasnije, potvrdi prave vrednosti i dođe na stihove velikog NJegoša iz Gorskog Vijenca: “Blago onom ko dovijeka živi imao se rašta i roditi“.
I tu dolazimo do još jedne stvari koja me distancira od politike. Ja sam ostvaren i materijalno situiran čovek. Ne treba mi ni lak, ni brz novac, vlast me ne zanima. A to su uobičajeni motivi političkih ambicija. Mnogi ljudi ulaze u politiku da bi trgovali političkim uticajem, odnosno idejama koje, navodno, predstavljaju. Kako inače objasniti one srpske nesretnike koji u organima BiH glasaju protiv interesa Srpske?! Meni to nije potrebno. Ja sam, radeći naporno decenijama, stekao dovoljno da ne moram prodavati sebe, ni svoj obraz. Niti se moram dodvoravati vlasti, niti gurati pod skute „opoziciji“ i njihovim zapadnim fondovima.
I zato me, evo, slobodnog da sa prijateljima i braćom u bašti popijem kafu, da vozim auto kome je luksuz u motoru, a ne u oklopu, da Vama otvoreno i s osmehom odgovaram na svako pitanje, da istražujem oblasti koje me zanimaju primenjujući sopstvenu multidisciplinarnu metodologiju, da kritikujem ili hvalim bilo kog političara u skladu sa svojim ubeđenjima. Koji političar to može sebi da priušti?

Ipak, Vaša bogata biografija daje detalje povremenih ulazaka u političke vode i izlazaka iz njih. Tokom raspada SFRJ zastupali ste jugoslovensku opciju, tj. bili ste u Savetu Stranke Jugoslovena. U ratu ste 1993. sa Šešeljem, Vučićem i Poplašenom učestvovali u pokretanju SRS RS i bili u Izvršnom odboru. Sa Prof. dr Petrom Kunićem ste pokrenuli Novu Snagu Srpske i obezbedili političko kumstvo sa Karićima iz Srbije. Na izborima 2008. nastupali ste u svojstvu Predsednika prve Srpske napredne stranke RS osnovane 1997. u Bijeljini, i tada ste bili deo izbornog incidenta, nakon koga je praktično zaustavljen tzv. „prenos ovlašćenja RS na BiH“ koji je ugrožavao temelje Republike Srpske. Na sledećim izborima bili ste potpredsednik u stranci PESP – Prof. dr Emila Vlajkija itd. Znači, ipak, nemate averziju prema politici?
Nisam ni rekao da imam averziju. Jednostavno, smatram da živim i stvaram na višem nivou od političkog. U svakom slučaju značajnijem, mada neću sada govoriti o tome. Ali, kada to zahteva situacija, razvoj određenih ideja, okolnosti, viši interesi RS, ili odbrana nekih vrednosti, ne bežim od toga da se povremeno pojavim kao politički akter. Ali sa jasnim stavom da se tu neću zadržati duže od onog što je neophodno da se planirano ostvari, ili da postane jasno da se neće ostvariti kako je neko zamislio. Dakle, kada god sam ulazio u političku arenu nije me zanimala karijera, već realizacija konkretnih ideja i projekata. Uglavnom patriotskih, a nikada ličnih! Najčešće konspirativnih a ne transparentnih. Sa takvim pristupom vi ne morate praviti trule kompromise i voditi lažne, unapred izlobirane i odlučene, bitke. I ne možete izgubiti, jer za Vama ostaju ideje koje žive i mnoge od njih vremenom postaju deo političke stvarnosti u profanom svetu. Zato i kažem kako smatram da živim, radim i stvaram na višem nivou od političkog.

Zanimljivo gledište. Dakle, kako Vas razumem, Vaši povremeni ulasci u politiku nisu imali za cilj osvajanje vlasti?
Nikada. Cilj je bila promocija određenih patriotskih ideja i stavova, obično onih koje „izabrani“ profesionalni političari nisu smeli ili hteli da iznesu i urade, ponekad možda i zato što nisu dovoljno stručni ili sposobni da to sprovedu, ili bojeći se posledica po svoje karijere itd…
Moj prvi izlet u politiku, ako isključimo omladinski period i rad u SKJ, bio je osnivanje stranke Jugoslovena, gde sam sa većom grupom istomišljenika, pokušao da promovišem prednosti očuvanja Jugoslavije, u trenutku kada je na delu bio projekat stranih, ali i nekih domaćih centara moći da se ona razbije. Znali smo dobro da se to ne može desiti bez krvi, i da će to neminovno dovesti do razdvajanja srpskog nacionalnog korpusa. Naravno, nismo uspeli, ali imamo satisfakciju da smo pokušali i bar malo time pomogli da neke „životinje pokažu bolje svoj trag“. Ja sam tada mislio, a evo i danas mislim, da je Jugoslavija, uz sve nedostatke koje je imala, bila najbolji način rešavanja srpskog nacionalnog pitanja. Ali i pitanja drugih južno-slovenskih naroda. I tu, u potpunosti podržavam, politiku predsednika Vučića, koji očigledno ulaže velike napore u smislu stvaranja jedne nove balkanske zajednice, koja bi za početak, makar i vrlo labavim vezama, povezala sve srpske zemlje. Smatram to nacionalno pametnom i odgovornom politikom, mada na prvi pogled možda ne izgleda tako.

Moram da priznam, kako spadam u one koji gledaju „prvim pogledom“. No, nastavite.
Vreme će Vam pokazati da grešite. Možda ne jedini, ali najcelishodniji način da se bez rata povežu razvejane srpske zemlje, je ovo što on pokušava. Kažem to i kao naučnik, i kao stručnjak za bezbednost i kao patriotski srpski intelektualac. Pa i kao povremeni politički akter, ako hoćete. NJegove inicijative o Zapadnom Balkanu su ono što je manje više osnovna ideja projekta Srpski pijemont – Zapadni Balkan, čiji predsednik inicijativnog odbora imam čast da budem. Samo, mi, budući da delujemo na neformalnom, nevladinom, nivou imamo šire polje delovanja a daleko manju odgovornost.
Ono što jeste objektivni problem kako za predsednika Vučića, tako i za sve nas, jeste vreme koje je neophodno za ostvarenje određenih političkih projekata sa jedne, i nestrpljenja i tranzicionog nerazumevanja, koje je prisutno u srpskom nacionalnom korpusu, sa druge strane. Srpski narod razbijen u ratovima koji su mu nepravedno nametnuti i u kojima je bio žrtva sa oreolom zločinca, izgubio je poverenje u svoje političke vođe i želi nekakvu brzu satisfakciju, ne uvažavajući pri tome ni faktor vremena, ni društvene zakonitosti. Svakom lideru je u takvoj atmosferi jako teško nositi se s tim, baš koliko i sa spoljnim faktorima koji su nas do ovde doveli i nastavljaju dalje sa pritiscima. To vam je demokratski zapad koga su mnogi želeli? I sada ga imaju – „Tražili ste gledajte“.

Mislio sam da o tekućoj politici pričamo kasnije, ali kad smo već tu, konstatovao bih da pričate o Vučiću, a ne pominjete Dodika, kako biste ih poredili?
Sama činjenica da su njih dvojica već godinama ne samo u neprekidnoj komunikaciji, već i u živom kontaktu, pokazuje da su oni, na neki način, lice i naličje savremene srpske priče. Sve one zajedničke godišnjice, obeležavanja značajnih datuma srpske istorije, međusobne konsultacije o svim bitnim pitanjima za srpski narod i dr. pokazuju da razlike u posvećenosti srpskim interesima među njima nema. Razlike u njihovim nastupima na osnovu kojih prosečni ljudi cene njihovu posvećenost patriotskim idejama, proističu kako iz različitih crta ličnosti, tako i zbog različitog položaja u kome se nalaze, pa i ulogama koje su im namenjene. U svakom uspešnom filmu imate „dobrog“ i „lošeg“ momka, zar ne? No, svakako da to ne mogu svi razumeti. Što se mene tiče, ja izuzetno cenim rad i doprinos srpskoj ideji obojice, bez obzira na kontraverze koje ih prate. A znate li zašto?
Zato što savremeni srpski kompjuterski Pijemont mora koristiti „američki hardver“, „engleski softer“, uz neizbežni, za nas uvek pozitivni, Putinov virus. Jedino tako možemo koncipirati savremen kompjuterski sistem i priključiti se na svetsku mrežu. Mislim da su njih dvojica jako dobro svesni toga.

Zar ne mislite da sve strane u tom kopjuterisanju pojačavaju pritisak na taj naš sistem?
Pojačavaju, ali to je najmanje što možemo očekivati s obzirom na okolnosti. Pri tome, uvek valja imati na umu da uz ono što vidimo i registrujemo, uvek postoje i procesi koji većini nisu vidljivi, koji su konspirativni, ali često imaju jači uticaj na političku i nacionalnu stvarnost od onih javnih. Mislim da njih dvojica, i Vučić i Dodik, tu dobro balansiraju, i pojedinačno, a posebno zajednički. Naslućujem sistem u tome i to me raduje.
Ne zaboravite da smo mi, mnogo puta u istoriji, pa i danas, zapravo kolateralna šteta u funkciji viših mondoloških interesa, da nas je nažalost, na milione stradalo zbog toga. Mi se danas, možda, nalazimo u središtu, ili čak finalu, Trećeg svetskog rata, čiji je cilj demokratizacija Islama i uništenje otrovnog korova pod nazivom „ISIL“, a prvi put u istoriji u takvim događanjima nismo na prvoj liniji fronta, nemamo borbena dejstva u srpskim zemljama. Onaj ko misli da je to malo, ne razume ništa i sa takvima nemam nameru ni da polemišem.
Bogami, na momente zvučite kao Dodikov i Vučićev fan…

Nisam ničiji fan, samo sam bolje informisan i upućen u procese i strategije, kako političke, tako i one koji ih određuju, mondološke. Srpski narod je oduvek olako presuđivao svojim liderima, na ovaj ili onaj način, i mnogo puta istorijski patio zbog toga. Veliki Miloš i Slobodan Milošević samo su dva primera, da ne pominjemo ostale od kojih su neki i fizički stradali. Većina naroda danas žali što je Milošević, ovako ili onako, ubijen u Hagu i što ne uživa počasti koje mu pripadaju. Ali, kada ga je „fukara“ otela i odvela u Ševeningen, kako bi naplatila ucenu za njegovu glavu, većina naroda je i to podržavala. Rekli su im da će posle toga biti bolje. Tako Vam je to sa svetinom. Ne mislim da tako nešto treba da se ponavlja, i zato ne krijem kako istinski verujem da Vučić i Dopdik izvlače maksimume iz složene situacije u kojoj se nalazi čitav region, posebno srpski nacionalni diskurs. Pa, kako zvučim, zvučim. Mislim da će i za ove stavove, vreme i istorija pokazati, kao najmanje loše.
Gledano ljudski, Dodik mi je svakako bliži, jer se dorbo poznajemo i odavno. Čak mi je, kada je dobio svoj prvi premijerski mandat, ponudio da se priključim njegovom timu u vladi ili javnoj upravi, ali ja sam to odbio, iz principijelnih razloga, o kojima ovde danas govorim. Jednostavno, nisam hteo u politiku, niti pod nju. No, to ne znači da ni tada, ni danas, nisam imao poverenje u Dodika i njegov rad i da ne podupirem sve njegove patriotske ideje i inicijative, koje su uostalom često na liniji onoga što i sam zastupam, s tim što se ja obično oglasim ranije. Ali, to je verovatno i normalno, budući da kao slobodni intelektualac ja govorim o idejama, a on kao političar vodi računa o političkom delovanju.

Kada smo kod Vučića šta kažete na njegovu skupu inauguraciju. Ne čini li Vam se da počinje da izigrava novog Tita?
Ako i počinje, ne vidim u tome ništa loše, samo po sebi. Ako se već bavite politikom na Balkanu, čini mi se prirodnim da imate ambiciju biti Tito. A, iskreno, možda je i vreme za pojavu nekog novog Tita, novog jakog čoveka na balkanskom tlu?! Mislim da je najveća smetnja Vučiću da to postane činjenica što je Srbin, ali nikada se ne zna kome će namignuti oni koji političarima daju moć. Valja čitati uzmeđu redova, a to nije baš jednostavno. Činjenica je da je od Merkelovke dobio puno, no Vučić verovatno zna da se u Evropi stvari ubrzano menjaju. Svakako da se Engleska nije tek tako izvukla iz Evrope, kao i da će Nemačka u narednom periodu izgubiti sadašnju snagu i moć u korist Rusije i Francuske, bez obzira na pozitivnu inicijativu o Zapadnom Balkanu, koju smatram dobrom za srpski nacionalni korpus. Jednoj takvoj inicijativi neki novi Tito, ovog puta Srpski, svakako bi dobro došao.
Jer, ako je nešto o Titu sigurno, to je da on nije bio pojedinac, već projekat. A što se tiče samog Vučićevog skupa, mislim da je on, u političkom smislu, bio jedna snažna poruka svim ljudima i silama od značaja za region. E, sad, pitanje je da li je ceo taj skup trebalo da ostane u diplomatskom maniru, da li je uopšte trebalo pozivati kao goste lokalne pevače, glumce itd., ali čini mi se kako je predsednik Vučić želeo da pošalje simboličnu poruku ne samo političarima, već i narodima u regionu i da se zato odlučio na taj korak. Koliko je to srećno ispalo, najbolje će opet pokazati vreme.

Ne mislite da je to bilo preveliko bacanje para za jednog čoveka koji neprestano govori o štednji?

Mislim da samo totalno neupućeni mogu razmišljati na taj način. Političke koristi od takvih prijema, proslava, inauguracija, a posebno lobiranja u svetu, i sl. uvek mnogostruko nadmašuju bilo kakvo materijalno ulaganje u njih. Uprkos svemu što je prošla, uprkos svim stradanjima, Srbija je ostala lider Balkana i treba to da pokaže svuda i u svakoj prilici, pa i kada nešto obeležava ili slavi. Ne radi se tu o Vučiću, već o predsedniku Srbije.
Hajte da se vratimo na Vaša politička angažovanja. Pitao sam Vas o Vučiću pored ostalog i zato što ste upravo vi čovek koji je u srpskim zemljama osnovao prvu Srpsku naprednu stranku. Bila je to SNS Republike Srpske. Da li ona ima ikakve veze sa SNS koja je kasnije osnovana u Srbiji?

Pa, i ima i nema. Zavisno da li govorite o formi ili ideji. SNS Republike Srpske osnovana je 1997. godine sa namerom da političkim sredstvima krene u borbu za osamostaljivanje i oživljavanje ideje o Srpskom Pijemontu. Takođe, ideja je bila da sačuva i oživi bogato istorijsko i idejno nasleđe Srpske napredne stranke Kraljevine Srbije, osnovane januara 1881. godine na idejama starih srpskih konzervativaca poput Ilije Garašanina, Jovana Marinovića, Đorđa Cenića i drugih. Prvi predsednik te stranke bio je Milan Piroćanac, a drugi Milutin Garašanin, sin Ilije Garašanina, tvorca Načertanija, koga smatram jednim od najznačajnijih dokumenata za rešavanje srpskog nacionalnog pitanja. Budući da je stranka podržavala dinastiju Obrenovića, njen značaj je povratkom Karađorđevića na vlast vremenom opadao, ali ta stranka je ostavila u nasleđe mnogo ideja koje se mogu vezati za današnji položaj Srba, a neke od tih ideja, naravno modifikovane, postale su deo političkog programa na kome smo, grupa istomišljenika i ja, formirali Srpsku naprednu stranku Republike Srpske u Bijeljini 1997. godine.
Srpski SNS osnovan je 11. godina kasnije sa bitno drugačijim programskim opredeljenjima i političkim načelima. Oni su masovna, populistička, stranka formirana da osvoji i vrši vlast, dok smo mi bili manja politička grupacija koja snagu crpi iz tradicije i ideja srpskog konzervativizma. Ali, mislim da idejna veza svakako postoji.
Sublimat za obe naprednjačke ideje u jednoj rečenici bi svrstao politički za sada, desna i leva opcija, dva krila jedinstvenog srpskog belog dvoglavog orla, a u skoroj budućnosti će se pojaviti svetlo u Jedinstvenoj naprednoj stranci na Balkanu, koja bi trebala da politički inplementira ideju Srpskog Pijemonta, kao garanciju opstanka i napretka Srpskog nacionalnog korpusa „na brdovitom Balkanu“. U tom kontekstu želim da kažem da Republika Srpska pored legalnog i legitimnog predsednika, Milorada Dodika, ima privilegiju da uvažava i poštuje i moralnog predsednika RS Prof. dr Nikolu Poplašena, budući da srpski patrioti i narod nikada nisu priznali i prihvatili njegovu nasilnu smenu od strane Visokog predstavnika, Karlosa Vestendropa, neposredno pred NATO agresiju na Srbiju!

Kako ste Vi od branjenja jugoslovenske ideje došli do srpskog konzervativizma?
Lako i logično. Kada su druga dva naroda u Bosni (oprosti im Bože nisu znali šta rade) odbacila jugoslovensku ideju, bilo je normalno da se i mi Srbi okrenemo sebi i svojim tradicionalnim političkim korenima. A kada su oni nasilno i oružano hteli da Srbe u celoj BiH islamizuju mi smo morali da se branimo i uspeli smo u prvom poluvremenu, dobili smo rat. Drugo, demokratsko, poluvreme tek predstoji dok se kockice poslože u finalu 3 svetskog rata.
Ako želite da me kritikujete što se nisam odmah odrekao jugoslovenske ideje, ponavljam da su Srbi u BiH branili ideju zajedničke države dok god je to bilo moguće, bez obzira kojoj su političkoj opciji pripadali. A već sam Vam rekao da kod mene nije uvek javna politika na prvom mestu. Podsetiću Vas samo da sam od 1991. godine bio Viši samostalni inspektor MUP-a.
Ne, neću da Vas kritikujem. Bila su to zaista teška i smutna vremena. Kako je došlo do toga da sa SNS Republike Srpske izađete na izbore 2008. i postanete deo tog incidenta za koji se smatra, posebno u inostranstvu, da je presudno uticao na prekid tzv. prenosa ovlašćenja koji je pretio da unitarizuje i obesmisli Republiku Srpsku?
Ne samo da je obesmisli, već i da je praktično ugasi. Do trenutka kada su raspisani izbori u RS i BiH te 2008., proces tzv “prenosa ovlašćenja” je sve više uzimao maha, u čemu je OHR aktivno učestvovao. Sve “velike” stranke u Srpskoj prihvatile su da o tome ne govore, pa i da u tome učestvuju, zarad ulaska u vlast. Političke ambicije lidera duboko su potisnule nacionalne interese. Kako bi se tome suprostavili, deo intelektualne i političke elite Republike Srpske, patriotski orijentisan, i deo moje „Srpsko-Francuske Braće“, sačinio je važan konspirativni politički dokument „Odbrana i zaštita Republike Srpske od daljnjeg urušavanja i nestajanja“. Svesna svih opasnosti, SNS Republike Srpske koristila je ideje ovog dokumenta kao svoju javnu izbornu platformu, kako bi ih ubacila u političku orbitu, a konspirativni deo pod šifrom „Trojanski konj“ dao je odlične finalne rezultate. Ja sam kao predsednik SNS RS, preuzeo svu odgovornost za takav pristup. Dakle, naš cilj na tim izborima nije bila vlast, već skretanje pažnje javnosti na ključni problem Srpske u tom trenutku. Sećam se da smo napravili i par specijalnih srpskih narodnih pesama i na mojim medijima ih forsirali. Sećam se i teksta u kome smo parafrazirali Cara Lazara „…Ko prenosi sa RS ovlaštenje na BiH, dabogda mu ništa ne rodilo. . .“ itd…
U konspirativnom delu strategije (ka ostvarenju cilja), moram pošteno priznati da smo koristili i moja znanja iz oblasti medijskog manipulisanja. Napravili smo TV spot sa orginalnim glasom Radovana Karadžića 1994 i glumcem u orginalnom liku doktora Dabića (konspirativno ime dr Radovana Karadžića), što je izazvalo žestoke rekcije tadašnjih Bošnjačko-muslimanskih direktora CIK-a, RAK-a i SUD-a BiH (Suad, Kemal i Nedžad). Nad nama je izvršeno pravno nasilje, ja sam finansijski kažnjen i skinut sa izborne liste, a stranka je po hitnoj ali nezakonitoj proceduri ukinuta. Moj medij Vikom TV, koja je emitovala taj spot, centralne, unitarne, BiH vlasti su drastično finansijski kaznile i bukvalno izvršile ETNOCID i KULTUROCID nad muzičkom, filmskom, TV, umetničkom produkcijom, ali i srpskom kulturom, srpskom strankom i srpskim narodom, ali mi smo nastavili borbu drugim legalnim i legitimnim sredstvima. Još nije vreme za sve detalje, ali će onom ko razume poentu, biti jasno da se to uklapalo u svetske procese oko demokratizacije Islama, i da je neko posle veštačenja moga spota „Radovane srpski sine“ od strane engleske Vlade, i njihovog uverenja da taj spot nije govor mržnje već dozvoljena umetnička TV produkcija, neko veoma uticajan iz sveta zastavio taj frontalni udar na Srpsku.
Uglavnom, sve što se dešavalo pokrenulo je i mnoga krupnija pitanja, stvorila se napeta atmosfera na visokom nivou i u toj situaciji je kao nekakav vid kompromisa prekinut taj famozni “prenos ovlašćenja”, što je za mene bio osnovni i prvi konspirativni cilj učestvovanja na tim izborima 2008. godine. On je nedavno pokušan ponovo, pa čak i podela RS, ali je ovoga puta naišao na reakciju relevantnih političkih subjekata, predvođenih predsednikom Dodikom i nije prošao. Ali u to vreme, jedino je SNS Republike Srpske, kao mala stranka, neopterećena izbornim rezultatom, bila spremna da pokrene ovo pitanje. Nismo ušli u vlast, čak smo zabranjeni i politički satanizovani, ali smo odbranili našu otadžbinu. Učinili smo to demokratskim sredstvima i zapadnim metodama i strategijama, i mnogi strani akteri su mi to kasnije priznali, finansirali naučne konferencije na temu „Govor mržnje“ itd. . . To, ujedno, smatram i svojim najvećim političkim uspehom, ako se uopšte može govoriti o mom bavljenju politikom.
Dakle, Vaš povremeni ulazak u politiku vezan je za konkretne patriotske ideje i projekte, ali većinom konspirativno, bar u startu. Ali, da Vam postavim hipotetičko pitanje, da li biste vršili vlast, kada biste bili izabrani u nekom izbornom procesu?
Već sam rekao da me politička vlast lično ne zanima, kao ni novac. Kada dođe vreme da politika bude u funkciji ekonomije, a nauka, struka i kvalitet u funkcji društvene moći moje Republike Srpske, ili ukupnog srpskog korpusa, razmislio bih o eventualnim mojim aktivnostima oko ekonomije i napretka moje samoodržive države ili cijelog srpskog korpusa. Možda jedino za dobrobit mog naroda i otadžbine. Za sada njima najbolje služim prateći i po mogućnosti korigujući dublje procese, koji upravljaju politikom i političarima.
Zahvaljujem, profesore Periću. Bio je ovo zanimljiv i verujem mnogima poučan razgovor.
Hvala Vama.

Leave a Comment