Share
Проф. др ВИНКО ПЕРИЋ – ВЕЛИКЕ ПРОМЕНЕ У СВЕТУ И РЕГИОНУ – ВЕЛИКЕ ПРОМЕНЕ У СВЕТУ И РЕГИОНУ

Проф. др ВИНКО ПЕРИЋ – ВЕЛИКЕ ПРОМЕНЕ У СВЕТУ И РЕГИОНУ – ВЕЛИКЕ ПРОМЕНЕ У СВЕТУ И РЕГИОНУ

Академика, проф. др Винка Перића срели смо непосредно по завршетку Бала носиоца ордена Витеза Тесле, годишње манифестације Српске Краљевске Академије Иновационих Наука (СКАИН), на коме му је уручен Орден Витеза Тесле за потенцијал у јачању српско-српских веза у региону и развоју иновативних метода у научном приступу изучавања друштвених појава из области безбедности и геополитике. Иако уморан, професор је пристао да одговори на наша питања везана за актуелну ситуацију у БиХ, али и убрзане геополитичке промене у свету и у тим одговорима изнео низ смелих и оргиналних, али аргументима утемељених, визија о неминовним променама које нас очекују.

Поштовани професоре, пре свега захваљујем на времену и примите искрене честитке за још једно значајно признање Вашем научном, друштвеном и патриотском раду. Носилац сте преко сто различитих признања, почасних титула и престижних награда. Вероватно сте и навикли на њих. Да ли Вам је Орден витеза Тесле по нечему посебан у односу на остала бројна признања?

Свако признање сматрам посебним. Свако је „sui generis“ – случај за себе. И свако ми је драго на свој начин, свако је обележје неког мог успеха у раду. Наравно, признања која добијам данас, у пуном напону стваралачке снаге када је наука у питању, свакако се могу сматрати друштвено и статусно значајнијим, али јако ми је тешко да их рангирам у смислу у коме сте питали. Али, Орден витеза Тесле, за мене као човека и научника представља изузетно велику част из најмање три битна разлога. Први, то је признање које су ми доделили колеге Академици са којима се сусрећем, радим и делим визије овог академског пројекта, а признање од себи равних увек је нешто што чини човека радосним и поносним. Друго, награда носи назив Николе Тесле, највећег научника који је ходао овом планетом, Србина који је мени научни и животни узор још од дечачких дана. И данас његов приступ науци, методологија и принципи, као уосталом и сам његов живот непрекидна су  ми инспирација за кретање напред, а верујем и многим колегама и људима широм света. И треће, овогодишњом доделом награде Винку Перићу, Орден се на неки начин враћа у Републику Српску, јер подсетићу да је први носилац из Републике Српске, овог признања, када је установљенo, био њен председник Милорад Додик. Сматрам то врло симболичним.

Ово је први пут да се награда уручује на оваквој свечаности, на Балу носиоца. Хоће ли то постати традиција?

Верујем да хоће. СКАИН је релативно млада научна установа која, на неки начин, још увек уобличава и развија форму свог постојања и деловања. Као један од њених утемељивача и првих чланова могу рећи да смо пуно учинили на статусној препознатљивости и престижности. Установљавање једне овакве годишње свечаности свакако је важан корак на том путу, јер то је пракса свих угледних институција овог типа у свету. Сама идеја стара је неколико година, али смо тек ове нашли организационе снаге и средстава да је материјализујемо и уђемо у ред оних који своју годишњу награду деле на једној оваквој свечаности. Мислим да, у том смислу, доста тога имамо захвалити нашем новом секретару, академику Проф. др Владици Ристићу, иначе Ректору Универзитета „Слобомир П“ који је унео динамику своје младости у реализацију ове идеје. А и ми остали, на челу са председником Академиком Проф. др Љубинком Илићем, дали смо свој допринос колико је ко могао. У сваком случају, част ми је да сам постао лауреат баш на првом Балу носиоца, а сви верујемо да ће наредних година он постати лепа традиција ове академске установе. Како се то одвијало, можете погледати на Јоу Тубе ВИКОМ РТВ каналу и адреси: https://youtu.be/x8FLIAbq960

Захваљујем на овим информацијама и свакако лепим вестима, али моја жеља да поразговарамо била је мотивисана идејом да читаоцима представимо Ваше сагледавање актуелне политичке ситуације у региону, након најновијих иступа Бакира Изетбеговића и боравка председништва БиХ у Београду, али и последице Трампове одлуке да призна Јерусалим за главни град Изреала, чему се мало ко надао. Желим да кажем да сте Ви били први експерт са ових простора који је предвидео настанак онога што се означавало као ИСИЛ десетак година раније, али сте били и први који је предвидео слом тог концепта и то у тренутку када су били на врхунцу, а Русија још увек није званично послала своје снаге да интервенишу. Шта се заправо дешава данас у Босни, да кренемо од тога? Изетбеговић као да ђавола вуче за реп, не смирује се у својој ратоборној реторици против друга два народа, посебно против Срба. Његова недавна изјава да ће Босна признати Косово изазвала је комешање у целом региону, шта он заправо жели да постигне?

Бакир Изетбеговић је политичар у нестајању. И исил-овски концепт који заступа, а који је установио његов отац Алија, нестаје у судару са реалношћу на терену. Не мислим при томе само на чврстину Републике Српске или све отворенију жељу Хрвата да добију свој ентитет, или бар значајно ојачају аутономију у оквиру постојећег. Мислим на губитак подршке коју је он имао и у бошњачком народу и у тој „сарајевској политичкој чаршији“, да тако кажем. Он више није неприкосновени лидер какав је био пре неколико година и све чешће његове активности критикују се унутар саме бошњачке заједнице. С тога он, попут коцкара који је много изгубио, покушава да игром „све или ништа“ поново избије у први план. Отуда његов појачани екстремизам у иступима.

Оно што он, очигледно, не види јесте да од када су га оно преварили да покуша обнављање тужбе за геноцид против Србије, он више није „ловац“ него „ловина“ и да му они који му саветују овакве иступе, уствари пишу политичку смртовницу.

Да ли то, можда, хоћете да кажете да он делује као слободан стрелац, у своје име и за свој рачун?

Нећу то да кажем. Он је црно-зелена шаховска фигура и формално има подршку истих оних  ментора који су га подржавали и раније. И на Западу и у муслиманском свету. И то га заварава. Они га тапшу по рамену и гурају га напред. Али, на његовом месту ја бих се запитао колико су они данас искрени? Да ли Трампова Америка жели у Босни исто што и Клинтонова? Докле ће у помоћи исламизацији Босне ићи Ердоган, после најновијих геополитичких договора са Русијом? Шта су за Сарајево последице сламања ИСИЛ-а, а шта превирања у арапском свету? Смешна су његова веровања да он још увек може ово или оно. Како он може обезбедити признање Косова? Чиме он прети војном опцијом Републици Српској? На његовом месту ја бих се запитао да ли му ти његови „пријатељи“ заправо помажу да његовом кривицом суживот у БиХ постане немогућ? Али, његова памет дотле не досеже или неможе или не сме другачије, али то је његов проблем. И зато ће се он до краја понашати у складу са оном народном „Крчаг иде на воду док се не разбије“.

Да ли је тај „крчаг“ Босна или господин Изетбеговић?

Босна. А Изетбеговић је само умишљени политички неписменко, историјски „зомби“ кога људи из сенке користе за остварење својих програмираних циљева и геостратешких одлука. А много тога указује да су главне одлуке о Босни већ донете.

У ком смислу? Ко их је донео?

Почећу од овог другог, иако сам то већ помињао у једном интервјуу за вас. Оно што већина људи види као текуће процесе на политичкој површини, или што чују од разних политичких и медијских извршилаца, само је појавни облик ранијих одлука оних који обликују и управљају овом планетом. И као што све реке теку у океан, тако и те, често замагљене, наизглед супростављене и нама нејасне политике постају део неких светских токова и циљева, од значаја за Човечанство. Уосталом, да нема центара моћи, формалних и неформалних, да нема стратегија и визија, мисија и пројектовања будућности и најзад управљања процесима, по чему би се савремени човек разликовао од оног из првобитне заједнице?

У односу на Босну чини се да су могућности њеног опстанка као државе коначно исцрпљене и да је то препознато и тамо где се стварне одлуке доносе и тамо где се оне политички реализују као конкретни пројекти. Дакле, и у неформалним и у формалним центрима моћи. Остаје методологија реализације. А шта боље указује на неодрживост Босне од Бакирових  политичких излупавања? И сви они који га у то гурају знају да унитаризација Босне није могућа, нити је одржива.

Поштовани професоре, да још једном поновимо важно је. Ако сам добро разумео, Ви тврдите да Босна не може опстати као целовита држава? То је смела теза на коју Запад реагује врло бурно?

Па, ако под Западом подразумевате западне извршне политичаре који се сликају за медије, онда сте свакако у праву. Они ништа случајно не говоре нити тако реагују, они тешко да знају шта о мондолошким процесима који су у току. Ти процеси планирају се на дужи рок, вишеструко дужи од политичког мандата и трајања чиновничких функција у политичким телима. Зато они никада те процесе не могу сагледати целовито као што их сагледава наука и неформални центри моћи који се баве њиховим креирањем и усмеравањем. Понављам, људима са којима ја повремено контактирам, и који трају далеко дуже од политичара, опција неодрживости садашњег БиХ-пројекта је друштвено, научно, демографски, мондолошки итд. далеко прихватљивија од његове одрживости. И практично логичнија и сврсисходнија. И зато када Вам кажем да је БиХ држава која је неодржива на дужи рок, знам о чему говорим. То, можда, када се овако директно каже, звучи као ексклузива или сензација за читаоце, али ствари неумитно иду тим током. На то указују и најновија дешавања на Блиском Истоку.

 

Кад смо код тих дешавања, Ваша давнашња теза да ће у финалу „Трећег светског рата“ Ислам изаћи са много мање становника, територија и ресурса као да сваким даном добија потврду. Да ли сматрате да заправо данас у свету имамо оно што је Хатингтон називао „сукобом цивилизација“?

Појавно имамо, али у дубини несумњиво се одвијају знатно сложенији процеси, на које само малим делом могу да укажем. Узмимо Сирију. Тамо су руске снаге помагале колико-толико легитимног председника Башара ел Асада, а западна коалиција његове противнике. У све то умешли су се ИСИЛ, Хезболах, Курди  и многобројне муслиманске фракције стварајући генерално два супростављена табора. Руси су бомбардовали једне, западна коалиција друге, али у принципу гинули су само муслимани. Спортски речено 2:0. Код арапа ће се ускоро појавити слична ситуација. Ако неко мисли да је то случајно, нека му буде. Па онда, овај за многе неочекивани Трампов потез са Јрусалимом.  Али, опет, да ли неочекиван, када уместо једног треба да дође други већи сукоб. Нема сумње да је на тапету Иран, који је успешно избегао директно уплитање у Сиријску кризу? Дакле, дешава се оно што сам најавио још пре неколико година.

Али зашто Муслимани, зашто Иран? И ту долазимо до оних тајних стратегија и процеса у дубини које сам поменуо, и које ћу изразити простим питањем – која религија је имала највећи демографски раст претходних деценија? Чак  8,1 једно дете по глави у просеку, док на свету не постоји ниједна са неопходним 2,1. дететом само ради просте репродукције. Која религија је најбројнија у Европи?

Погледајте на: https://youtu.be/ADf6_g-DjEk

Можда делује сурово, али ништа није случајно. Такође, Иран је једна од две религијске државе у свету (друга је Ватикан), а свет мора ићи ка демократизацији и стварној слободи појединца и друштва. То је Светлост! Али, тога нема у тамним религијским државама. И одлука да таква држава мора бити замењена другом државном творевином донета је пре ко зна колико година од оних који управљају политичким процесима. Сада се реализује, јер су остварени одговарајући геополитички предуслови. То Вам је ТО.

Дакле, не ради се о једноставном „сукобу цивилизација“ већ, рекао бих, о знатно сложенијим процесима веома значајним за будућност не једног народа, државе, религије или цивилизације, већ целог Човечанства.

Како у тим сложеним односима видите место православне цивилизације и Русије као њеног чувара?

Нема сумње да буђење Русије под председником Путином значи импулс читавом православном свету, као и да он води рачуна о очувању Православља као битној цивилизацијској компоненти православних народа. То најбоље можемо видети из недавног позива посланика Руске Думе турској држави да најстарију светковину целог хришћанског света „Цркву свете Софије“ у Истанбулу врати православној цркви на коришћење. Знамо и за Путинову посету Светој гори где је у манастиру Успења пресвете Богородице седео на трону византијских царева. Све то сигурно није случајно. Погледајте филм како је пропала Византија, која је трајала преко 1.000 година. https://youtu.be/tssngqp6ZF4

Русија данас у целом православном свету буди сећање на Византијско царство, не само најмоћнију, већ и најнапреднију цивилизацију свога времена. Оно што је за нас, Србе, посебно важно јесте да нам Русија пружа несебичну помоћ као братска и православна земља. Ово је посебно важно у поменутом финалу Трећег светског рата, где Србија као мала земља неће имати ближег пријатеља да обезбеди њене основне националне интересе од Русије. Томе нас учи историја, али и данашње позиције великих сила по питању српских интереса.  Све западне велике силе бомбардовале су Србију и признале Косово. Русија то није учинила, нити има намеру.

Да ли, по Вама, постоји могућност да то „финале“ Трећег светског рата заправо буде конфротација Истока и Запада, односно Русије и НАТО?

Ако и постоји, она је заиста минорна. Мислим да ће се све одвијати у оквиру неких договорених сценарија које значе нову поделу света, као прелазно решење, а у којој ће, понављам, неке (религијске) муслиманске земље изгубити становништво, ресурсе и постојеће облике владавине.

Прави сукоб се не би смео никако догодити, нити ће се десити. Морам ући мало дубље са ризиком да ме ко погрешно не разуме. Када по научним методама и критеријумима поређате Религије у Свету и њихове црне особине (Једно је шта кажу, друго шта пишу али треће је најбитније шта су њихови скривени циљеви?), долазите до податка да је су Муслимани са Ираном на првом црном месту, на другом је Ватикан са Црним папом, па онда идемо даље и на крају најмање црна или најприближнија религија пројектованој будућности човечанства је Православље, код које се пројектовани Комунизам дубоко инфилтрирао.

Значи у будућности ка изградњи човека и човечанства ка човечности мало ће требати православној религији, за разлику од осталих. Ко је разумео схватиће.

Ка том циљу су сва средства и методе дозвољена, па у том контексту, доста зависи од домаћих изабраних политичара и зато су они најодговорнији за свој народ! Зато их плаћамо!    

Наравно, долази време све већих промена, или финала. Цивилизацијски гледано, а неумитност тога већ сада видимо, америчка моћ ће делимично слабити због својих унутрашњих проблема, а Кине и Русије расти. Верујем да ће се, упркос мешању Америке, остварити пројекат Европе од Урала до Гибралтара коме ће пут бити отворен након реализације Брегзита. То ће бити крај Америке као униполарног светског хегемона.

Да се вратимо српским земљама. Како са аспекта овога о чему сада причамо видите будућност српског народа? Могу ли Срби у „финалу“ Трећег светског рата изборити право да опет живе у једној држави?

Као почасном Америчком доктору историје морали би сте веровати. Ако смо то могли после прва два светска рата, нема разлога да то не остваримо и у Трећем. Знате да се историја понавља. Наши пријатељи у свету, знани и незнани, су данас још јачи. Чак је извесно да ћемо, због јаке Русије, па и Кине, бити у повољнијој позицији него икада.

Верујем да ће наша држава „Српски пијемонт-западни балкан“ бити једног дана међу првих десет држава у Свету. Живи били па видели. А подсетићу вас и на карту Меморандума Сану, који није случајно урађен.

Оно о чему морамо строго водити рачуна јесте да не дозволимо да нам се опет непријатељи прилепе као савезници и пријатељи. Верујем да смо ту историјску школу већ изучили. А имали смо, у међувремену,  прилике да упознамо и „бугарски начин“, односно оно како су Бугари решили питање турске мањине у својој земљи.

Надам се да нико не очекује да ће новокомпоновани Хрвати у будућности моћи да се понашају онако како су се понашали у ближој и даљој историји. Тито их је сачувао, а Срби их прихватили а да Јасеновац нису платили. Дата им је друга шанса 1991. да се искупе и демократизују, међутим они су опет отишли у крајност и имали смо прогоне, невине жртве, етничко чишћење. Ни сада се не смирују, још би да иду даље. Но, трећи пут неће имати шансу, будући да ће њихов најачи историјски ментор Ватикан бити демократизован после Ирана, па ћемо онда видети  „Ко ће бити већи католик од Папе“!  Ни њихов световни партнер, Немачка, неће бити у ситуацији да им помогне због јаког утицаја Русије у тој новој Европи. Ми питање РС Крајине никако не можемо сматрати коначно решеним, а то је њима одлично јасно.

Дакле, као што рекох, околности за решавање српског националног питања  биће можда и повољније у финалу трећег него што су биле у финалу прва два светска рата. На нама је да до тада очувамо оно што имамо и припремимо се да тај историјски тренутак спремно дочекамо. Иако је време у таквим процесима релативна ствар, верујем да ћемо ми који сада о томе причамо дочекати време да наш народ сада расцепкан буде унутар граница једне државне заједнице.

Leave a Comment